Juče sam razgovarala sa svojom radnom koleginicom. Ona ima 57 godina i već početkom sljedeće godine dobiće nasljedstvo koje joj je ostalo od majke.
Rekla mi je da ima plan za raspolaganje novcem. Ona ima sina i ćerku. Sin je punoljetan, i kako ona kaže, on ima sve. Ćerka nema ništa. Moja prijteljica želi da svojoj ćerki obezbjedi njen kutak. Ideja je da proda staru bakinu kuću i da ćerki kupi stan. Već je krenula u potragu.
Kada sam ovo čula počela sam da razmišljam. Njena ćerka ima tek 25 godina. Da li je pametno tek tako joj dati veliku imovinu? Ona je još neiskusna, život je tek počeo, a dobiće odmah sve. Razumijem da je majka voli, ali možda pretjeruje. Posjedovanje stana nikako nije loše, ali možda je sad prerano.
Moja koleginica je spremna da spava u hodniku na ćilimu samo da bi njena djeca imala sve potrebno. Prije svega, treba da naglasim da sve majke brinu. Nije ona izuzetak. Ona je žena koja stoji čvrsto na zemlji i zna šta želi.
Stan od nekoliko stotina hiljada eura je sjajna investicija, ali u tim godinama bojim se da bi njena ćerka mogla da iskrivi stvarnost. Vidjeće jednu u potpunosti iskrivljenu sliku stvarnosti i stvoriće iluziju da ima sve i da možda ne treba da radi.
Mislim da je najpotrebnije od roditelja da djeci daju samostalnost. Nikakav stan to neće promijeniti. Naučite dijete da bude jako, da ga životni udarci ne lome i da nauči držati ravnotežu. “Zrelost je prelaz sa očekivanja spoljašnje podrške na dobijanje unutrašnje.” Frederik Perls