Ajde, ćuti, bar ti se svekrva ne miješa u brak, šta bi da se miješa.
Ajde, ćuti, šta bi da te muž tuče, da je alkoholičar, budala, mani se leptira.
Ajde, ćuti, kakvo je vrijeme došlo čuvaj tu platu pa nek je i 30.000.
Ajde, ćuti, nek igra igrice po cio dan, bar ne duva travu, nije upao u loše društvo.
Ajde, ćuti, kakva selidba u podstanarstvo, istrpi malo, šta bi da zaista nemaš kuda?
Ajde, ćuti, šta fali što te boli duša, bolje to nego da imaš ozbiljnu bolest.
Ajde, ćuti,
Ajde, ćuti
Ajde, ćuti
Ajde, ućuti!!!
I budi tužan i ogorčen i nezadovoljan, bijesan, bolestan, umoran, bezvoljan sa „ućutanom knedlom u grlu“… jer našao si da porediš svoj život sa „gorim“ da se uljuljkavaš jer može biti gore.
Može biti gore.
Ali može biti i bolje.
A bolje može biti samo kada ne ćutiš svoju bol jer ima većih boli od tvoje.
Vrisneš je lijepo, porušiš tri suha stabla, rastjeraš ptice i oblake, pokreneš vulkane, izazoveš tektonske poremećaje ako treba, ali ne ćutiš i ne trpiš nešto što te muči samo zato sto može biti gore.
Može.
Al može i bolje.
Osjetićeš da je bolje onda kada tuđe živote prestaneš i da primjećuješ jer toliko ti lijepo u svom, da nemaš kad.
Jovana Kešanski
